Single Blog Title

This is a single blog caption

Dajemo li da bi dobili?

Božić, po gregorijanskom računanju vremena, 25. decembar po julijanskom. Petak je dovoljno hladan, da miriše na dolazak Deda Mraza. Noćas nije ušao kroz dimnjak Doma za decu i omladinu bez roditeljskog staranja. Bile su jutros neke važne tete i čike, slikali su se sa decom, da njihova humanost bude dovoljno transparentna. Valjda se vode mišlju da ono što nije javno, nije se ni dogodilo. Posle fotografisanja su se vratili na svoja radna mesta, ovde duga zadržavanja nisu dozvoljena. A nisu ni nužna.

Posle ručka, ponovo su okupili klince u trpezariji, još jedna poseta. Čuje se negodovanje, lupajući cipelama kroz hodnik, odzvanja “nismo mi zamorčići, ni životinje u zoološkom vrtu, da se kezimo svakome ko donese neku napunjenu kesu”. Glasno zatvaranje vrata, i tišina. Na trenutak, dok je nije razbila euforija klinaca koji se raduju svakoj poseti, svakom novom licu i osmehu. Galamu i uzbuđenje u trpezariji, gurkanje za stolom, prekida vaspitačica dobro poznatom rečenicom, “budite dobri, stigli su nam gosti”. Svi ispravljaju leđa, da uvaže novu važnu delegaciju. A onda, šok, iznenađenje, upadaju neki klinci sa paketićima. Jesu ovo Deda Mrazovi pomoćnici, možda ih je poslao da donesu poklone iz fabrike? Spakovali su se u ćošak kao paketići ispod jelke, pomalo zgužvani.

Ipak ih ne šalje Deda Mraz, došli su da donesu paketiće koje šalju sugrađani. Paketići iz gomile su birali darodavca i primaoca poklona. Bili su različiti, drugačiji, polovni, korišćeni. A bili su ipak novi, tek upakovani, napunjeni rukama koje su ih darivale. Nepovezani, a ipak srodni.

Opet euforija otvaranja poklona, radosno grljenje dobijene igračke, zahvaljivanje. Refleksno hvalisanje, upoređivanje, traženje najvećeg srećnika sa najlepšim poklonom. Provuklo se kroz neki osmeh kako će zažaliti buntovnici u sobama što će dobiti ono preostalo. Neki su otrčali da pokažu svoje poklone. Dok su ostali otvarali slatkiše da ih podele sa gostima. Kod njih se podrazumevalo da ako dobiješ treba i da uzvratiš. I da je čokolada slađa ako je podeliš. Ovi gosti su se malo zadržali, proćaskali su, upoznali se. Zadržavanje i dalje nije bilo nužnost, ali je bilo potreba i želja. Ona ograničenost poseta, je ovog puta zaista ograničavala.

Fotografisanje nije bilo za medije, već za arhivu, za jednu od onih fotki na koje se ponosiš. Za uhvaćen trenutak jedinog pravog poklanjanja, malo vrednijeg od onih ostalih poklanjanih poklona. Gomila osmeha nakačenih na fotopapiru, šarenija od papira za uvijanje poklona, umotala je tih par sati. Suviše kratkih da se ne ponove, i suviše dugih da se zaborave.

[author] [author_image timthumb=’on’]https://i2.wp.com/www.connecting.org.rs/wp-content/uploads/2017/03/Dragana-Markovi%C4%87.jpg?w=1080[/author_image] [author_info]Dragana Marković, dvadesetčetvorogodišnja maštalica koja više veruje u ovaj svet, nego što mu veruje. Sa misijom da rečima oblikuje ljude bliskije sebi samima. Da probudi one uspavane vrednosti, i uspava sve što se nagomilava oko njih. Sa planom da ne planira, i misijom koja doseže do cilja. [/author_info] [/author]