Single Blog Title

This is a single blog caption

Prvi susret sa empatijom

Sa temom empatije sam se susrela prvi put na času psihologije, a onda kasnije kada su me pitali šta želim da studiram znala sam da je to to. A zašto? Empatična sam,uvek sam bila osećajna i razumna za potrebe drugih ali imam onaj stav kada treba prestati sa tim, lošim ponašanjem, tugom ili bolom npr.

Empatija se posmatra kao sposobnost da razumemo, shvatimo i saosetimo se sa problemom druge osobe. Ali ono što je ključno u svemu tome je objektivnost. Sa empatijom se rađamo. Samo se kod nekog u skladu sa stepenom razumevanja potreba drugih osoba i naše takozvane “senzibilnosti” odnosno otvorenosti nas kao ljudskih bića za potrebe drugih ona manifestuje. Postoje različiti vidovi empatije i svaka od njih se ispoljava u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazimo. Takođe empatija je i preduslov za bavljenje određenim profesijama,između ostalog psihologijom ,savetovanjem i medicinom.

Međutim empatija se uči celog života i veoma je važna. Na nju se svakako može uticati raznim principima,ali ukoliko dođe do nedostatka empatije može doći do agresivnosti ili nekih drugih loših načina u ponašanju.

Deca se još od svoje prve godine života sreću sa empatijom, prvo posmatranjem emocija drugih ljudi i doživljavanjem odvojeno od sebe, zatim reagovanje na njih, a onda kasnije i idu ka tome da pomognu toj osobi.

Pre svega kućna verzija empatije, odnosno razumevanjem i prihvatanjem nas uče roditelji, a taj odnos imamo i sa bratom ili sestrom. Tu se prožima i bitan odnos poverenja. Ukoliko roditelji dete navode na iskrenost, uključuju ih u dobrotvorne aktivnosti,saosećaju se sa njihovim osećanjima,razvijaju spontana dela neznosti kod dece,kao i empatska atmosfera u porodici dete će naravno imati zdravo razvijenu empatiju. Ali takođe razlozi za neljubazno,neobazrivo ili čak okrutno ponašanje traže se u porodici.

Kasnije slicčan odnos imamo sa učiteljima ili nastavnicima  i drugarima u školi. Ali deca su onda starija,sve više razumeju svoje i tuđe potrebe i probleme. Tu se sreću  sa diskriminacijom, predrasudama, predubeđenjima, etiketiranjem. Zato je bitno da u svakome, pre razlika koje postoje između nas, tražimo ono zajedničko. Ali i sa dobrim osobinama kao sto su pažljivo slušanje, otvorenost  ,iskrenost, uključivanje u akcije i drustvene promene… Razvijaju sebe,na pravi ili neki drugi način. Zato je bitno imati podršku u školi,odnosno na neki način i zamenu za roditelje.

Iako je empatija emocija i socijalna veština koja se usvaja ponajviše u detinjstvu i proizlazi iz specifičnog vaspitnog stila koji roditelji primenjuju može se naravno i uvežbati.

“Ne čini drugima ono što bi voleo da oni čine tebi – može biti da imate potpuno različit ukus.” Džordž Bernard Šo

[author] [author_image timthumb=’on’]https://i1.wp.com/www.connecting.org.rs/wp-content/uploads/2017/03/Dusanka-Matovic.jpg?w=1080[/author_image] [author_info]Dušanka Matović je učenica III godina Gimnazije. Od svoje šeste godine igra folklor i sa svojim Kulturno umetničkim društvom obišla je 11 evropskih zemalja. Obožava scenu i bavi se glumom. Govori engleski, pored toga uči španski i francuski jezik. Aktivizmom se bavi već 4 godine i uključena je u sva dešavanja u svom malom gradu. Želi da obiđe što više zemalja, ode na safari, skoči iz aviona sa padobranom i napiše knjigu.[/author_info] [/author]