Single Blog Title

This is a single blog caption

Empatija

Pod empatijom se podrazumeva sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava. Drugim rečima da se postavimo na njeno mesto, da sagledamo stvari iz njene perspektive. Empatija nam tako omogućava da razumemo druge a često i nas same.

Može se reći da nas podstiče da preduzmemo neke mere kako bi umanjili patnju drugih. Pa tako, danas imamo dosta dobrotvornih organizacija i ljudi koji se bave dobrotvornim radom.

Nas može interesovati odakle empatija? Kako se ona rađa?

Kod ljudi empatija se rađa kroz jedno plemenito osećanje a to je ljubav. Ona je nesebična, jer mi ako istinski volimo nekoga postavićemo se na njeno mesto i učinićemo sve da ta osoba bude srećna. Dakle, gledamo kroz perspektivu te osobe, trudimo se da sagledamo stvari iz njenog ugla.

Onda nama postaje bitno šta ta druga osoba oseća, kako je njoj. Dakle bitna je perspektiva i iz kog ugla sagledamo stvari. Što se odnosa tiče, to mogu biti porodični odnosi, momak-devojka odnosi, rodbinski najrazličitiji, ali odatle sve kreće.

Porodica je veoma bitna za rađanje i učenje o empatiji. Tako deca prvo uče od roditelja, pa onda od drugara iz škole, nastavnika pa čak sa televizije. Ona vide da neko čini dobro delo, nesebično pa požele da i ona prate taj model ili tzv. uzor. Heroji im mogu biti roditelji, junaci crtanih filmova neko ko čini dobra dela i na neki način spašava svet. A možda jednostavno imaju dobrog druga, drugaricu ili učiteljicu koja im svojim nesebičnim delima pokazuju da trebamo malo da razmislimo o drugima i da mislimo na druge. Time se rađa i empatija kod dece, tako što ih učimo da ne budu sebični, već da stvari sagledaju iz više ugla.

Okolina i porodica su veoma bitne za razvoj empatije kod dece. To su pokretači koji teraju decu da razmišljaju, ljudi na koje se deca ugledaju. Jer, kad su deca malog uzrasta ona traže uzor, nekoga na koga će se ugledati, veoma je bitno imati u tim godinama nekoga ko će nam pokazati šta to znači biti nesebičan, skroman i pun ljubavi.

Za kraj jedan primer sa rts-a. Dakle, rts-u u Beogradskoj hronici bila je jedna reportaža o momku koji je jednoj gospođi u prevozu dao patike. Zašto je to uradi? Vozili su se zajedno nekoliko puta, zagledao je njenu obuću i đonovi su bili uništeni. On je odlučio da će joj dati patike zato što mu je bilo žao, postavio se na njeno mesto. Kako bi bilo njemu da nema obuću?

[author] [author_image timthumb=’on’]https://i0.wp.com/www.connecting.org.rs/wp-content/uploads/2017/03/Milena-Pantic.jpg?w=1080[/author_image] [author_info]Milena je iz Beograda. Apsolvent je Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Katedra za japanski jezik i književnost. Bavi se pisanjem i radi kao novinarka.[/author_info] [/author]